AtaTwistE ;)

Kada sam zadnji put pisala, zaboravila sam reći ponešto o mom dnevniku. 
Ovo je moje mesto za izražavanje emocija i dešavanja u mom životu. Ne pišem da bih udovoljila nekome ili da se nekom svidi. Pišem iskreno i za sebe, ali vi možete da gledate. Ne mora svaka rečenica da bude stilski savršena ili da nema grešaka. To želim da znate.
E sad, ova noć. Noć puna iznenađenja i tuge u nekom svetlu. Kao najvažniji momenat bih stavila zakopavanje ratnih sekira sa drugaricom. Dobar je to osećaj, ali ipak je čudno odjednom razgovarati normalno. Nije me baš ubedila u pomirinje, više sam ja bila umorna od svađe. Ljudski je i grešiti i praštati.
Ono što je izazvalo tugu u mom srcu noćas nisu moji problemi, već problemi mojih prijatelja. Naime Mojoj Maji se razbolela baka što ju je jako rastužilo. Uvek dam sve od sebe da je oraspoložim tužne i nadam se da mi je uspelo. Ipak se posle toga smeškala.
Fejsbuk. Nešto omraženo kod 'obrazovanih' i 'pametnih' ljudi. Danas mi je neko ulazio na fejsbuk i vređao Maju, mene i moju sestru. Strašno sam se razočarala u taj tip društvene mreže, jer koliko god da se obezbediš, naiđe problem. Razočarati se u nešto je tako lako, a naći nešto što je zapravo korisno i vredno ne baš.
To je to. Ne znam da li ste očekivali špansku seriji ili šta već, ali ovo je moj život. Život obične devojke. Ne može biti baš toliko komplikovan. Laku noć od obične devojke .........

Živim u ulici bez buke, bez skandala, bez automobila koji stalno prolaze. Kuća mi je poprilično velika, kao i dvorište, mada ja u njega retko kad zalazim. Najviše volim prozor moje sobe. Sa njega se ne može mnogo videti, ali je lepo tu sesti i razmišljati. Škola mi se nalazi na sat vremena od kuće, što predstavlja izazov doći do nje. 
Ah, moja škola! Ako je uopšte mogu nazvati školom...Đaka ima jako malo, oko 500. Nastavnike i razredne starešine ne zanima šta se oko njih dešava. Kao ni direktorku. Samo kompjuteri, telefoni i ostalo. Ne može se reći da su đaci nešto bolji. U svojoj školi, nisam baš 'voljena' iz par razloga koji nisu za svačije oči. Sa većinom sam na 'ćao - ćao', a na odmorima sam ili sa sestrom ili sa najboljom drugaricom, Majom.
Pitate se šta moja sestra, koja je starija godinu dana radi u istom odeljenju samnom?! Hmm. Ja sam krenula godinu dana ranije zbog nje, jer je ona invalid. Uvek su me svi gledali kao njeno godište, a ne moje. Uvek sam mislila da je bolje biti sa njima, nego sa onima s kojima sam trebala. Izgleda da sam se prevarila. Ipak je meni mesto sa 'mojima'.
Moja, moja, moja, moja! Ne možeš najbolju drugaricu samo za sebe. I ako bi to bilo lepo. Dakle Maja, moja najbolja drugarica, ide samnom u odeljenje i skoro ceo život se znamo. Ne znam zašto, ali oduvek smo imale običaj da se puno svađamo. Trenutno je sve okej, ali videćemo. Inače, ja devojčice iz mog odeljenja prezirem, za razliku od nje. One je nerviraju, ali eto, druži se sa njima. 
Eh, pa videli ste dovoljno zasad. Ako se dvoumite da li da i dalje pratite moj dnevnik, zanjte ovo: Od dosadnog početka do zanimljivog kraja ;) .

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.