Trenutno stanje mog života.
Živim u ulici bez buke, bez skandala, bez automobila koji stalno prolaze. Kuća mi je poprilično velika, kao i dvorište, mada ja u njega retko kad zalazim. Najviše volim prozor moje sobe. Sa njega se ne može mnogo videti, ali je lepo tu sesti i razmišljati. Škola mi se nalazi na sat vremena od kuće, što predstavlja izazov doći do nje.
Ah, moja škola! Ako je uopšte mogu nazvati školom...Đaka ima jako malo, oko 500. Nastavnike i razredne starešine ne zanima šta se oko njih dešava. Kao ni direktorku. Samo kompjuteri, telefoni i ostalo. Ne može se reći da su đaci nešto bolji. U svojoj školi, nisam baš 'voljena' iz par razloga koji nisu za svačije oči. Sa većinom sam na 'ćao - ćao', a na odmorima sam ili sa sestrom ili sa najboljom drugaricom, Majom.
Pitate se šta moja sestra, koja je starija godinu dana radi u istom odeljenju samnom?! Hmm. Ja sam krenula godinu dana ranije zbog nje, jer je ona invalid. Uvek su me svi gledali kao njeno godište, a ne moje. Uvek sam mislila da je bolje biti sa njima, nego sa onima s kojima sam trebala. Izgleda da sam se prevarila. Ipak je meni mesto sa 'mojima'.
Moja, moja, moja, moja! Ne možeš najbolju drugaricu samo za sebe. I ako bi to bilo lepo. Dakle Maja, moja najbolja drugarica, ide samnom u odeljenje i skoro ceo život se znamo. Ne znam zašto, ali oduvek smo imale običaj da se puno svađamo. Trenutno je sve okej, ali videćemo. Inače, ja devojčice iz mog odeljenja prezirem, za razliku od nje. One je nerviraju, ali eto, druži se sa njima.
Eh, pa videli ste dovoljno zasad. Ako se dvoumite da li da i dalje pratite moj dnevnik, zanjte ovo: Od dosadnog početka do zanimljivog kraja ;) .